Izmedju dva života

Pokušavao sam da budem svoj dok su drugi krali lica poznatih gubitnika, znao sam da je kraj tu negde, skoro sam video kako se nazire kao crni plašt i guši dušu. Sagledao sam probleme u očima sam im video koliko su zapravo stvarni, kolika je njihova veličina, koliko su teški, koliko me ubija taj teret. Vreme koje dolazi izdefinisao bih potrebom da budem sam, jer najčudnije od svega što čoveka može da ubije je zapravo sami čovek. Rekao sam da je ovaj blog ugašen, da, priznajem lagao sam. Bilo mi je teško da priznam sebi da se udaljavam od svojih slova. Jutros sam popio kafu koja je imala ukus smrti. Priznajem sebi po hiljadu prvi put da kafa ima taj ukus, ukus koga se plašim. 
Obućiću belo tek da ti dočaram koliko je stvarna istina pred tvojim očima. Verujem samo u poznati lik sa ikone koji me uputi kad-kad u pravac koji gubim u prvom dodiru sa istinom. Volim svoj grad, toliko interesantnih ljudi srećem da sam i sam interesantan kada se preobratim u ogledalu. Vitez sam, prkosan i ponizno se klanjam samo istini, samo me ona može vratiti medju žive gde ne pripadam. 
Usnio sam nikad prežaljeni vir koji se sažima samo od ideja koje vuku u sebe kao slobodna šatra u kojoj ova duša može još jednom da usni mir.
Vratio sam se, i ako sam mrtav. Moji blogovi ponovo žive !

Poslednji blog

Zima je ovih dana bila blaga, nebo se smešilo varljivim suncem a tišina noći beše divna, prekine je kad-kad lavež nekog psa i vetar koji svira po granama. Mirisala je smrt, na barut, na trulež, na istinu, na poraz. Mislio sam da je nemoguće pobediti smrt, onu koja sve odnese sa sobom, onu koja te ubije. Predhodni tekst na ovom blogu bila je priča o jednoj ljubavi, o čoveku koji je za života ostao veran maloj slici na zidu, nesebično dajući sebe drugima ali ipak ostajući samo njen, veran toj divnoj ženi o kojoj mi je pričao.  

Nadao sam se, da će posle toliko godina reči moći da opišu tvrdoglavog matorca koji je bio čudan, nesrećan, nasmejan, pijan, pospan, pametan, učtiv, istrajan, nedorečen, ponosan na nas, iskren, tvrdoglav, tih i sam....

Ne, reči to ne mogu. Ovim opisom sam samo skinuo prvi sloj njegovog brilijantnog uma rizikujući da ostanem izmedju vatre onoga što znam i onoga što sam pogrešno razumeo. Nije teško biti fin, čak šta više lako je lepim rečima uspeti, dotaći pobedu, jako je lako, imam formulu, nju pratim a ona glasi : „ Kume, mora da bude kratko.“ !

Naučio sam razne stvari, jedna od najbitnijih je da je prosto nedostižno jer je prosto savršeno.

Najprostiji način je obično najteži, ali ima najbolji efekat.

Ljubav udari često tamo gde ne treba i kad joj se čovjek najmanje nada- Zabranjeno pušenje

Poenta je da se shvati suština i da se odluči, jer svaki čovek radi ono što najbolje ume, ili je umeo...

Naučio sam da pišem slušajući kuma. Sve što sam u životu saznao ili znam naučio me je, dao odgovor na svako pitanje i umeo da sasluša moje probleme. Zahvalan sam mu na tome, smatram da više nema čoveka koga je bilo teško zadiviti i da su svi ostali ljudi na svetu laki za to. Ne vredjam nikog, ali moje pisanje više nema smisao jer više nije teško nikoga zadiviti. Verovatno sada i nema poentu i završava se ovim blogom.

Ovo nije tema na blogu o kojoj pišem, ovo je završna reč na epizode boje uma i sivilo druma. Ovo su teški trenutci u kojima nema mesta za priče. Smrt vreba i čeka da padnemo, ali nas isto tako uči da život nema cenu, i da je besmrtnost moguća. Znam da si u svom raju, i znam da sediš za nekim kariranim stolom i piješ stomakliju, pričaš o boemima, ljubavi, o bodleru i borhesu ili spavaš u nekom uglu. Nismo te zaboravili, nećemo, jer smrt je tek onda kada se neko zaboravi, duh koji se kreće sobom i mojim prstima dok prekucavam ovo živi na svim mestima na kojima si ostavio trag. Nek ti je večna slava kume, počivaj u miru.

Pismo koje nije otišlo za Ameriku

" Potraži me kad se protraćeno vreme vrati u kutak tvog uma, kada te podseti da sam bio neko ko je skidao zvezde i ako je nebo tmurno. Znala si da su moji koraci previše bučni u kasne sate, da su teški i glasni kada ti je potrebna tišina. Razdvojile su nas daljine ali smo ipak ostali zajedno, na maloj crno-beloj slici.

Godine su od mene načinile pijanca i gubitnika. Tragao sam za tobom po peščanim dinama i hladnim noćima decembra, tražio sam te u nekim malim stvarima i našao te.

Nakon svih ovih godina i dalje si lepa, sijaš kao vila, kao zrak sunca u prolećnom jutru koje budi žitelje sivila, lepa si, to je uvek bilo i biće trunka sjaja u mraku godina.

Imam te dovoljno da te doziram stvarnosti koja pod naletom fleševa ima čudno i krhu narav pa puca kao staklo pod udarom lopte uplašenog dečaka. Znam da te nemam, ponekada mi i nisi bitna, ne trebaš mi. Osuđujem te na večnu sreću, na radost u porocima, na prelepo nebo bez mene i mojih reči, jedinog blaga koje pokreće tvoje bledunjavo lice i boji ga osmehom sve dok ne zaspiš.

Slavim te. Slavim te kao sve što je sveto i što vredi u mom nazovi životu. Toliko sam prazan da me ponekad ni ogledalo ne želi. Poredim se sa pticama jer si me ostavila nemoćnog da sačekam zimu, a ti si po prvoj jeseni odbacila plodove mojih ideja, pa su ptići nade ostali u ljušturi želje, bez pokušaja života. Raduj se, budi svoja i živi večno, kroz moje reči i crno-bele slike na zidu.

Ubijaj me lagano kao što jesi, pusti me da se setim tebe kroz sve što sam bio. Omađijaj svako novo juto i pusti srce da udara svoje do zadnjeg damara. Budi i dalje lepa, raduj se svakom novom jutru i tuguj za tmurnim noćima bez zvezda, jer će samo jedna da sija večno. Ta zvezda biće sećanje na dane u čaši, na dane bez tebe i mene, na sivi grad i sive ljude u ulici bez broja zaboravljene zauvek. Čekam te.

Srešćemo se ponovo nagi na nekom oblaku plešući divotom zvuka nekog prošlog života svesni šta propuštamo a nesvesni telesnih potreba, zauvek svoji, bez preduslova i pojmovanja o materiji. Ti i ja, kao jutro i magla, kao dečak i snovi, kao mačka i miš. Ti i ja zauvek svoji i zauvek daleko. " 

MASKE

Uvek mi je teško da počnem da pišem. Naidje kad-kad neki period blagostanja u kome reči same izlaze, dok, ponekad neće napolje ni puškom. Smara me priča o poštenim ljudima. Svi ljudi koje znam su dvolični. Razmišljam često o maskama. Koju masku nosiš ti ?

Prvenstveno, ako obratiš pažnju na prosečne ljude postoje dve vrste maski, prva je smeh a druga strah. Iskreno, prva mi deluje manje opasna po druge ljude jer je produkt snage neke osobe. Pokazaćeš mi da li si jak samo ako posle svakog mog udarca stojiš čvrsto na nogama i gledaš me sa osmehom. Snaga nije masa mišićavih drugoligaša koji izbacuju pijane indijance iz klubova, snaga je volja uma i potajni plan, zamaskiran osmehom, ne pokazujući bol pokazuje samo zid na tvom licu i nešto što niko ne može da dodirne. Moraš da naučiš da maska može da bude i odbrana i napad, ako to ne možeš da razumeš onda si sajber biće koja ne zaslužuje telesni oblik.

Maska straha je onaj osećaj da niste više prvi i da neko drugi dolazi na vaše mesto a vi pod naletom straha za sebe vučete iz sve snage tu osobu dole, na dno. Đubre nije samo smeće, može da bude i jako lep opis karakterne osobine čoveka. Iz tog straha radjaju se najprljavije ideje i dela čoveka prosečnog životnog veka i inteligencije. Strah je dobar pokretač i sve zavisi od samog čoveka. Ako iz straha počne da se brani odbraniće se, ali, ako iz materijalne zavisti oseti slabost naspram drugog čoveka upotrebiće ga u svrhu lične dobiti gde se vraćam na malo pre pomenutu karakternu osobinu- DJUBRE!

Nose ljudi i neke druge maske. Te druge su manje zastupljene nego gore navedene ali su prisutne u svakodnevnom životu. Koliko puta ste mislili da vam je neko prijatelj ? Okreneš ledja i VHCS VHCS sablja !! Hahahaha !

Pričam o situaciji da ponekad svaki čovek mora da bude vulgaran u odbrani sbvojih ličnih stavova kada nenormalni ljudi krenu u pohod na tvoj obraz. Dešavalo se da sav „prljav veš“ bude iznet na videlo i zvučno zadovoljstvo „SAJBER MASE“ tek nakon nekog spornog dogadjaja. Imam poruku za sve takve ljude : „ POLJUBITE ME U DUPE“ .

Ljudi, nosite maske, nije to loše kad hoćeš da sakriješ neki problem koji se ne tiče drugih. Svi koji ne nose maske iz tog razloga, dobili ste odmah iznad poruku !

Pozdrav i ovog puta sa sivih ulica koje bojim tonerima  iz uma.  

CENA

Nažalost sve ima svoju cenu. Teško je ostati pošten danas u uslovima koji te okružuju. Ponekad te život toliko daleko odvede da više ne postoji put za nazad u sebe, već samo napred, do koske. Ljudi su čudan soj, čudna sorta, takvi su postali vremenom koje je po plećima udaralo vetrovima zapada. Došli smo u situaciju da sve ima svoju cenu. U današnjim novimana sam pročitao da je matori starac ubio neku klinku. To i ne bi bilo toliko strašno da nije godinama unazad imao odnose sa njom. Zaboravio sam da napomenem da se sve to dešavalo upravo zbog novca. Za par papirnih prljavih apoena. Karta za pakao u jednom pravcu je kada čovek svati koliko zapravo košta. Svi koji tvrde da nemaju svoju cenu su patološki lažovi ili pak samo još uvek nesvesni vremena koje je ispred nas. Da bi se danas dobro prodao moraš da završiš školu u kojoj si se u 100 % slučajeva prodao za male pare.

Danas je svaki čovek roba, potrošni materijal, jeftina radna snaga.

Zapitaj se duboko, ako bi imao priliku da zaradiš neke velike pare na neki čudan način i obezbediš sebe, svoju decu ili porodicu kolika bi tvoja cena bila ? kada to uspeš da udješ u krug cenkanja jer nikada, nikada ali nikada nećeš dobiti punu cenu.

Postoji velika sreća da smo mi Srbi prkosan narod, da nikada pa čak ni kada moramo ne prodajemo dušu. Ponosan sam na to. Uslovi su takvi da su svi oko tebe, mene i nas prodani. Ako dublje pogledaš i ti si se prodao za neku malu cenu jer si rob sistema. Otvori oči. Nije teško bar jednom biti svoj i ostvariti snove na lakši način. Nemoj da budeš rob robovlasnicima sa četvrtinom mozga u pokušaju razvoja. Sve oko tebe je crno ili belo. Tvoje ideje i snovi su tvoji toneri. Zažmuri i idi odavde, idi glavom bez obzira čoveče.

Voli svoju robovsku zemlju u kojoj dušmani postavljaju svoje spomenike i proteruju tvoju decu sa ognjišta, voli zemlju ali ne i njene ljude. Tvoje ognjište ima cenu samo zato jer si ti to dopustio. Jednom kada shvatiš i kada magla padne kao plašt pred očima će ostati dovoljno velika svetinja da je braniš.  

Zima

Zima je stigla po svoje odelo samoće i patnje. Prstima prkosa oduzimala je život i radost ljudima. Gledao sam je kroz prozor, čudio sam se kako ume da zavodi i prevari zavodnike i preljubnike. Verovatno, mada nisam baš siguran, baš onda kad se najmanje nadaš na površinu ispliva sve ono što nisi, da te dokusuri, dokrajči i pošalje na spavanje. Postoje u nama neke dubine koje su zbog svog obimnog i surovog mraka zauvek zaključane u nama. Šta kada to zauvek dodje i kad se katanci pod naletom slabosti polome i popucaju. Pandorina kutija čoveka izadje i spoji se sa sadržinama drugih pandorinih kutija. Nastaje pakao. Nastaje blud i tišina. Nastaje praznina koju osećaš uvek kada ti nešto nedostaje. To je glad za nečim što ne postoji a nedostaje. To je nagovor na samoubistvo.

Zima je. Sve umire bez da se rodi i bude veselo. Znam to. Fali mi topli zagrljaj da bih bih i ovo malo toplih misli pustio u vazduh. Kako biti siv ?  To je laž, jer sve oko mene je crno ili belo, sve oko mene je da ili ne, ne postoji možda, ne znam, nisam siguran. Dolazi era onih ljudi koji su ljude bez mozga zamenili ljudima sa četvrtinom navedenog organa.

Postoji u glavi jedan prozor, mali, drveni otvor u svet. Mnogi su zatvorili taj otvor crnim platnom globalnog. Verovatno iz straha, ili pet miliona drugih razloga koji opravdavaju sve što samo glupost čoveka može da dokuči. Tako ranjava stvarnost u oku prosečnog čoveka ima samo jedan cilj SIGURNU PROPAST.

Zima je retkima otvorila oči. U malim provincijskih mestima jedino kada dodje sve na nulu kao večeras čovek može da zapravo vidi ko su drugi ljudi i koliko je jak. Do konačnog mraka ostalo je samo malo, verujem u reči koje čujem i boje koje vidim, postajem siv u crno-belim karakterima. Kralj bez krune u kraljevstvu davno mrtvih ljudskih karaktera i njihovih sluga prkosnim zavidnim malim nazovi ljudima u ljušturama najboljih prijatelja. Živeli, podižem čašu. Neka žive vizije i snovi, samo tako možemo sačuvati ono malo ponosa od apokalipse koju sami kujemo.

 

Priča o otrovu koji jede dušu

Ponekad poželim da sam ptica. Hoću da raširim krila i odletim odavde daleko. Veliko zlo nikad nema opravdanje postojanja već sasvim logično objašnjenje, svrhu. Želeo bih unapred da se izvinim ženskom rodu na ovakvom razmišljanju i pristupu pisanja ali sve što budem zabeležio danas samo je moje mišljenje o jednoj jedinoj osobi, ne o svim ženama. 
Nije mi bilo lako da se odlučim na pisanje o njoj. Toliko toga treba reći a ja uopšte ne znam odakle da krenem. Da li ste nekada samo pogledom uspeli da vidite dušu čoveka? Ta dubina koja preslikava talog osećanja i strahova pomešani su bojama jeseni. Smrt ljubavi je samo preduslov nepostojanja iste. Nisam tip koji će osuđivati celu žensku populaciju ali zamislite jedan krug koji se zove porodica, koji je mali isplaniran i siguran. U taj krug kada udje strast koja kao magla oduzme vid dečaku da bi mu je kroz bol vratila nazad razbija krug na parčiće. Lepa reč je super lepak a oproštaj kazna koja lepi ružna sećanja i čini ih večnim. 
Nisam je dovoljno poznavao, mislio sam da je nešto loše još u trenu kada sam je prvi put video. Njen pogled i razvijen smisao za glupost govorili su mi da moja hladnoća prema dotičnoj još uvek nije dostigla zimu sibirskih srazmera. Ona je zlo na dve noge opasano opaskama samo paklu znanim jahačima. Njena krv je otrov koji treba ubiti serumom samopoštovanja. Govorio sam, ali su uši dečaka ostale gluve za moje reči, reči koje su dopirale iz reke istine sukobljavale su se sa otrovom kobre koja je svakim ujedom oduzimala svest i razumno mišljenje dečaka. Video sam ga, kao pticu koja nema krila, koja će gladnoj zmiji postati užina i nevažna brojka u špilu sa 52 razloga. 
Dugo sam tražio reč koja bi mogla da je opiše, protraćio sam dan da bih shvatio da samo skupom reči koje ni sam ne mogu da spojim mogu da opišem nju, zmiju sa dve glave koja u jednoj pored mozga ima mali aparat za bol i meri koliko žrtva još može da izdrži. Nekako sam došao do zaključka : OTROV-ZMIJA-KERBER-AMAZONKA-GNOJ-BES-HLADNOĆA-LISICA-ZNAK ZA ŽIVOTINJU NA PUTU-STOP-OTROV-OTROV-OTROV-VREME-BOL-ALKOHOL-BOL-VREME-FEKALIJE-KRV-PRLJAVA POSTELJINA-BOLEST-STAROST-SMRT.
Ukratko ovaj skup reči je karakterna osobina devojke o kojoj pričam. 
Neke su reči potkrepile verovanja a neka dela stimulisala istinu da se vrati u svoj dom. Verujem samo dobro poznatom liku na zidu, koji sedi na svom stolpu. 
Ako pričam o prljavoj posteljini laž i prevara uvek idu zajedno, naime, oni su sastavni deo života. Prevara ima značenje laganja ali bludnost i "naticanje rogova" imaju sasvim smrtan ishod na verovanje da je čovek razumno biće. Ne mrzim je, prezirem njen život. Po prvi put ću, nasuprot hrišćanstvu koje me uči da praštam i volim uraditi suprotno. Želim joj sve najgore, jer oko se vraća okom za oko a zubi trnu na hladnoći koju stvara duša, moje su oči moja vatra koja gori žarom osvete. Vidimo se na nekom boljem mestu i nekom boljem svetu jer je u ovom mesto za bol popunjeno a vreme koje curi kroz sat neprekidno traži da se trulež mesa obogaljenih nađe na trpezi otrovnice. Moja misija je jasna, branim svoj čopor i svoje vukove. AMIN