Zima

Zima je stigla po svoje odelo samoće i patnje. Prstima prkosa oduzimala je život i radost ljudima. Gledao sam je kroz prozor, čudio sam se kako ume da zavodi i prevari zavodnike i preljubnike. Verovatno, mada nisam baš siguran, baš onda kad se najmanje nadaš na površinu ispliva sve ono što nisi, da te dokusuri, dokrajči i pošalje na spavanje. Postoje u nama neke dubine koje su zbog svog obimnog i surovog mraka zauvek zaključane u nama. Šta kada to zauvek dodje i kad se katanci pod naletom slabosti polome i popucaju. Pandorina kutija čoveka izadje i spoji se sa sadržinama drugih pandorinih kutija. Nastaje pakao. Nastaje blud i tišina. Nastaje praznina koju osećaš uvek kada ti nešto nedostaje. To je glad za nečim što ne postoji a nedostaje. To je nagovor na samoubistvo.

Zima je. Sve umire bez da se rodi i bude veselo. Znam to. Fali mi topli zagrljaj da bih bih i ovo malo toplih misli pustio u vazduh. Kako biti siv ?  To je laž, jer sve oko mene je crno ili belo, sve oko mene je da ili ne, ne postoji možda, ne znam, nisam siguran. Dolazi era onih ljudi koji su ljude bez mozga zamenili ljudima sa četvrtinom navedenog organa.

Postoji u glavi jedan prozor, mali, drveni otvor u svet. Mnogi su zatvorili taj otvor crnim platnom globalnog. Verovatno iz straha, ili pet miliona drugih razloga koji opravdavaju sve što samo glupost čoveka može da dokuči. Tako ranjava stvarnost u oku prosečnog čoveka ima samo jedan cilj SIGURNU PROPAST.

Zima je retkima otvorila oči. U malim provincijskih mestima jedino kada dodje sve na nulu kao večeras čovek može da zapravo vidi ko su drugi ljudi i koliko je jak. Do konačnog mraka ostalo je samo malo, verujem u reči koje čujem i boje koje vidim, postajem siv u crno-belim karakterima. Kralj bez krune u kraljevstvu davno mrtvih ljudskih karaktera i njihovih sluga prkosnim zavidnim malim nazovi ljudima u ljušturama najboljih prijatelja. Živeli, podižem čašu. Neka žive vizije i snovi, samo tako možemo sačuvati ono malo ponosa od apokalipse koju sami kujemo.