Poslednji blog

Zima je ovih dana bila blaga, nebo se smešilo varljivim suncem a tišina noći beše divna, prekine je kad-kad lavež nekog psa i vetar koji svira po granama. Mirisala je smrt, na barut, na trulež, na istinu, na poraz. Mislio sam da je nemoguće pobediti smrt, onu koja sve odnese sa sobom, onu koja te ubije. Predhodni tekst na ovom blogu bila je priča o jednoj ljubavi, o čoveku koji je za života ostao veran maloj slici na zidu, nesebično dajući sebe drugima ali ipak ostajući samo njen, veran toj divnoj ženi o kojoj mi je pričao.  

Nadao sam se, da će posle toliko godina reči moći da opišu tvrdoglavog matorca koji je bio čudan, nesrećan, nasmejan, pijan, pospan, pametan, učtiv, istrajan, nedorečen, ponosan na nas, iskren, tvrdoglav, tih i sam....

Ne, reči to ne mogu. Ovim opisom sam samo skinuo prvi sloj njegovog brilijantnog uma rizikujući da ostanem izmedju vatre onoga što znam i onoga što sam pogrešno razumeo. Nije teško biti fin, čak šta više lako je lepim rečima uspeti, dotaći pobedu, jako je lako, imam formulu, nju pratim a ona glasi : „ Kume, mora da bude kratko.“ !

Naučio sam razne stvari, jedna od najbitnijih je da je prosto nedostižno jer je prosto savršeno.

Najprostiji način je obično najteži, ali ima najbolji efekat.

Ljubav udari često tamo gde ne treba i kad joj se čovjek najmanje nada- Zabranjeno pušenje

Poenta je da se shvati suština i da se odluči, jer svaki čovek radi ono što najbolje ume, ili je umeo...

Naučio sam da pišem slušajući kuma. Sve što sam u životu saznao ili znam naučio me je, dao odgovor na svako pitanje i umeo da sasluša moje probleme. Zahvalan sam mu na tome, smatram da više nema čoveka koga je bilo teško zadiviti i da su svi ostali ljudi na svetu laki za to. Ne vredjam nikog, ali moje pisanje više nema smisao jer više nije teško nikoga zadiviti. Verovatno sada i nema poentu i završava se ovim blogom.

Ovo nije tema na blogu o kojoj pišem, ovo je završna reč na epizode boje uma i sivilo druma. Ovo su teški trenutci u kojima nema mesta za priče. Smrt vreba i čeka da padnemo, ali nas isto tako uči da život nema cenu, i da je besmrtnost moguća. Znam da si u svom raju, i znam da sediš za nekim kariranim stolom i piješ stomakliju, pričaš o boemima, ljubavi, o bodleru i borhesu ili spavaš u nekom uglu. Nismo te zaboravili, nećemo, jer smrt je tek onda kada se neko zaboravi, duh koji se kreće sobom i mojim prstima dok prekucavam ovo živi na svim mestima na kojima si ostavio trag. Nek ti je večna slava kume, počivaj u miru.