CENA

Nažalost sve ima svoju cenu. Teško je ostati pošten danas u uslovima koji te okružuju. Ponekad te život toliko daleko odvede da više ne postoji put za nazad u sebe, već samo napred, do koske. Ljudi su čudan soj, čudna sorta, takvi su postali vremenom koje je po plećima udaralo vetrovima zapada. Došli smo u situaciju da sve ima svoju cenu. U današnjim novimana sam pročitao da je matori starac ubio neku klinku. To i ne bi bilo toliko strašno da nije godinama unazad imao odnose sa njom. Zaboravio sam da napomenem da se sve to dešavalo upravo zbog novca. Za par papirnih prljavih apoena. Karta za pakao u jednom pravcu je kada čovek svati koliko zapravo košta. Svi koji tvrde da nemaju svoju cenu su patološki lažovi ili pak samo još uvek nesvesni vremena koje je ispred nas. Da bi se danas dobro prodao moraš da završiš školu u kojoj si se u 100 % slučajeva prodao za male pare.

Danas je svaki čovek roba, potrošni materijal, jeftina radna snaga.

Zapitaj se duboko, ako bi imao priliku da zaradiš neke velike pare na neki čudan način i obezbediš sebe, svoju decu ili porodicu kolika bi tvoja cena bila ? kada to uspeš da udješ u krug cenkanja jer nikada, nikada ali nikada nećeš dobiti punu cenu.

Postoji velika sreća da smo mi Srbi prkosan narod, da nikada pa čak ni kada moramo ne prodajemo dušu. Ponosan sam na to. Uslovi su takvi da su svi oko tebe, mene i nas prodani. Ako dublje pogledaš i ti si se prodao za neku malu cenu jer si rob sistema. Otvori oči. Nije teško bar jednom biti svoj i ostvariti snove na lakši način. Nemoj da budeš rob robovlasnicima sa četvrtinom mozga u pokušaju razvoja. Sve oko tebe je crno ili belo. Tvoje ideje i snovi su tvoji toneri. Zažmuri i idi odavde, idi glavom bez obzira čoveče.

Voli svoju robovsku zemlju u kojoj dušmani postavljaju svoje spomenike i proteruju tvoju decu sa ognjišta, voli zemlju ali ne i njene ljude. Tvoje ognjište ima cenu samo zato jer si ti to dopustio. Jednom kada shvatiš i kada magla padne kao plašt pred očima će ostati dovoljno velika svetinja da je braniš.  

Zima

Zima je stigla po svoje odelo samoće i patnje. Prstima prkosa oduzimala je život i radost ljudima. Gledao sam je kroz prozor, čudio sam se kako ume da zavodi i prevari zavodnike i preljubnike. Verovatno, mada nisam baš siguran, baš onda kad se najmanje nadaš na površinu ispliva sve ono što nisi, da te dokusuri, dokrajči i pošalje na spavanje. Postoje u nama neke dubine koje su zbog svog obimnog i surovog mraka zauvek zaključane u nama. Šta kada to zauvek dodje i kad se katanci pod naletom slabosti polome i popucaju. Pandorina kutija čoveka izadje i spoji se sa sadržinama drugih pandorinih kutija. Nastaje pakao. Nastaje blud i tišina. Nastaje praznina koju osećaš uvek kada ti nešto nedostaje. To je glad za nečim što ne postoji a nedostaje. To je nagovor na samoubistvo.

Zima je. Sve umire bez da se rodi i bude veselo. Znam to. Fali mi topli zagrljaj da bih bih i ovo malo toplih misli pustio u vazduh. Kako biti siv ?  To je laž, jer sve oko mene je crno ili belo, sve oko mene je da ili ne, ne postoji možda, ne znam, nisam siguran. Dolazi era onih ljudi koji su ljude bez mozga zamenili ljudima sa četvrtinom navedenog organa.

Postoji u glavi jedan prozor, mali, drveni otvor u svet. Mnogi su zatvorili taj otvor crnim platnom globalnog. Verovatno iz straha, ili pet miliona drugih razloga koji opravdavaju sve što samo glupost čoveka može da dokuči. Tako ranjava stvarnost u oku prosečnog čoveka ima samo jedan cilj SIGURNU PROPAST.

Zima je retkima otvorila oči. U malim provincijskih mestima jedino kada dodje sve na nulu kao večeras čovek može da zapravo vidi ko su drugi ljudi i koliko je jak. Do konačnog mraka ostalo je samo malo, verujem u reči koje čujem i boje koje vidim, postajem siv u crno-belim karakterima. Kralj bez krune u kraljevstvu davno mrtvih ljudskih karaktera i njihovih sluga prkosnim zavidnim malim nazovi ljudima u ljušturama najboljih prijatelja. Živeli, podižem čašu. Neka žive vizije i snovi, samo tako možemo sačuvati ono malo ponosa od apokalipse koju sami kujemo.