03. Vojvoda prašine virtuelnog sveta

Vreme koje dolazi biće teško i tmurno. Deca koja pokušavaju da odrastu naići će na još jedan problem. Nedostatak zdravog detinjstva kao osnova svega što postajemo nedostajaće u našem liku čoveka sutra. Loptu je zamenio Cs 1.6, druženje i "blejanje" fejsbuk i ćaskanje. Onlajn klinci su postali armija lajkera i sve to zarad višeg cilja svima nam nepoznate sile. Razmislite, gde vodi put savremenog internet saznanja i šta zapravo internet uzima i maskira.
Moja ulica, prekrivena žutim mrtvim lišćem ćuti. Hodam kao nekad kad sam se vraćao iz škole, koram tamo korak vamo. Ne žurim nigde, pokušavam da udahnem jesen duboko u sebe, da njene plodove upamtim kroz mučno sunce da bih hladnu zimu prezimio. Nema nikog, poneki auto rasipa otrovne gasove u vazduh. Ne čujem loptu, školsko igralište ćuti. Umire i poslednja nada za ljudskim u Popoviću. Gde su deca? Video sam samo Saleta da vozi bajs sa Jovanom i Veljkom. Gde su deca ? Gde nestaje mladost koja treba da razbije sivilo. Potražio sam odgovor u nevidljivim stvarima. Bingo, svi su onlajn. Samo na klik od propasti. Zamišljam kako bi sve bilo idealno da se ja pitam. Setim se detinjstva. Meni je komp služio samo da igram Frozen Throne da bih bio spreman da odem u igraonicu. Da objasnim, igrali smo strategije od 20h do 23h. Veliki deo dana visili smo god Djanija na košu, kod Kamenog na fudbalu i u školskom. Siva slika me vrati u sivi Popović. Vikend je, svi su zatvoreni u kućama i vise po netu. Ježim se i mrzim globalni sajber život.
Ako bi postojala opcija da se ugasi internet i ljudi počnu ponovo da brinu svoje brige, deca krenu da normalno odrastaju, plaši me da velika većina ipak ne bi "lajkovala" tu opciju. Tužno je što sami sebe gasimo i što smo sami sebi postavili sistem virusnog oboljenja nazvan INTERNET. Ljudi vole da su neko drugi, internet je predivna podloga za to. 
Magla u duši kreće iz uma kao i svako saznanje o materiji i duši. Siva ulica, siva jesen i siva sredina slike su koje dečak sam sebi postavi. Ne vidi loptu vidi stranicu koju će da lajkuje. ne vidi ptice koje nisu otišle na jug, ne, zapravo vidi obične čavke koje će da kamenuje ili koje neće ni da primeti, ne sluti da su te ptice on sam. One preslikavaju sredinu u kojoj živi, dovoljno nezdravu da ih ne spremi za put. Sivilo, ubijam tonerima svojih ideja. Apelujem na roditelje i decu, starce i ljude srednjih godina, samce i kockare, pijance i boeme, mrtve duše i vesele narkomane ne dozvolite da nas ubiju. Ne budite zapadno od sebe jer se na istoku radja a na zapadu mre. Vratite se korenima. Voli vas Prorok.

02.Uvid u ono malo duše (JESEN)

Mojom ulicom zamirisala je smrt još jednom. Došla je svojim kandžama da još jednu jesenju noć prekrije crnim plaštom. Ljudi su večni u mojim sećanjima. Pamtim ovaj miris, nije ga teško razlikovati od drugih mirisa, jer smrt sama po sebi miriše čudno. Pala je magla, sivilo koje već postoji kao osnova svega što živim dopire dublje u mene. Vraćam se kući i svud je tišina, ona koja je produkt smrti, ona koja je vesnik sutrašnjih leleka. Kovčeg, krst, crno platno na zapadnom zidu kuće, jesen i tišina, onaj isti mrak. Lako je verovati da čovek može da izabere kada je pravi trenutak za smrt, istina, on se uvek pogodi kao jedini tačan jer kad na vrata zakuca crna kapuljača sa kosom kasno je za oproštaj. Oprostiti sebi samom je čin duhovnog i zrelog bića, plakati nad samim sobom je dokaz emotivnog kraha i neuspelog tačnog načina života. Retki ljudi su otišli sa osmehom. Znam jednog, i neka mu je pokoj duši.
Neke ptice su ostale jer verovatno nisu bile spremne na put. Povezao sam ih sa svojim životom i dobio sledeće razmišljanje : " Neke su želje velike, njihova osnova kao krila ovih ptica nema rezultate, svoja ću krila dati vetru da ih kali da bih sledeće jeseni poleteo sa vama na jug". 
Voleo bih da ljudi shvate da se ne treba bojati nikoga i ničeg sem samog sebe. Niko ne nanosi veće zlo čoveku no čovek sebi samom iz straha. Kada izbrišeš granicu uma besmrtnost je tačka vidljiva i dodirljiva. Znam da ću postati besmrtan zahvaljujući tebi koji čitaš ovaj blog. Ko zna Nemanju zna da je život oduvek i vazda bio interesantan ako ga gledaš iz mog ugla. Videti kao komediju dramu sivog i sporog provincijskog dana nije lako, ali ne i toliko teško. Mnogi su rekli da misle da sam interesantan i zanimljiv, smešan i komičan ali ispod korube mog lica krije se pregršt problema. Ne treba kukati. Shvatio sam da je život koliko god trajao samo test i da sve ostaje magla sve to materijalno i ludila, duhovno se treba popeti stepenicama ka cilju bitisanja u pravog čoveka.
nije teško, problemi se rešavaju u korenu i sa ljudima koji su spremni da pomognu. Ako ih nema, nema ni razloga da ih znaju. 
Neke su ptice ostale, jer nisu bile spremne da odu. Znam nikada neću otići odavde. Imam tonere u svome umu koji će sive ulice obojiti bojama grafita na školi, bojama ranjenog neba u zoru. Imam osveživače vazduha koji će miris smrti maskirati mirisom života i kada ga više nema. Biti srećan je lako kad otvoriš roletne na umu i vidiš ko zapravo vredi i čija će krila da te brane od vetra. Volim kad veče jednostavno prestane da miriše, ona ode, i ostavi tišinu da se sećamo. Dotakni prstima grudi i budi ponosan na sebe, kakv god i gde god da si. Budi svoj, i čekaj neku bolju jesen. S ljubavlju, Prorok.

01. Šuma uma

Gledam nebo, još jedan zalazak sunca. Plaši me to što se sve više gubim u sebi tražeći sebe. Miris krvi po ulicama zadaje opis još jedne nedelje, dosadne i sive. Gubim ljude koji me vole, jer gubim njihovo poverenje. Ponovo, kao u nekim serijama dolaze oni bolesni i teški trenutci koji me vuku na dno. Zamrznut od vremena, tek kao mali pomak u bolje zakucan u stolicu pišem. Misli se sjate kao jata riba tražeći prostranstva za svoje razvijanje. Teško je biti skučen u maloj sobi i verovati u revoluciju. Mislio sam, ako ponekad zaspim na sekunde da ću biti tamo gde pripadam. Uvek se nasuprot očekivanom dešavalo da sanjam troglavog kerbera koji kida moje meso i juri moje ideje u šumu. Dobro došli u šumu iz koje dolaze sva moja dela. Sva ova stabla koja vidite godinama su kroz mahovinu sakupljala ideje, lepe i loše trenutke koje pratim da se ne bih izgubio. Ova paprat ponizno predstavlja tepih moga kretanja i mojih mogućnosti. Životinjski svet je surov sve sami kurjaci i zmije balavih čeljusti i otrovnih zuba. Ne vidim ponekad sunce jer je daleko. Sanjam često da si blizu, da mogu da te dotaknem, da nema granica i prepreka. Sanjam da sam lepa reč na usnama tvojih prijatelja i rodbine. Sanjao sam da si tu svakog dana i da uvek iznova odlaziš da bi došla. Moja šuma, nije pitomo mesto pa te ponekad odbija i razočara. To je moj svet pun mojih problema, nadam se da ćeš ih nekad razumeti.
Kad ptice odlete na jug, i ostanem sam, naći ću te da zajedno čujemo slikarku zimu kako reže prozore. Do tada, pronadji put u mene.