Priča o otrovu koji jede dušu

Ponekad poželim da sam ptica. Hoću da raširim krila i odletim odavde daleko. Veliko zlo nikad nema opravdanje postojanja već sasvim logično objašnjenje, svrhu. Želeo bih unapred da se izvinim ženskom rodu na ovakvom razmišljanju i pristupu pisanja ali sve što budem zabeležio danas samo je moje mišljenje o jednoj jedinoj osobi, ne o svim ženama. 
Nije mi bilo lako da se odlučim na pisanje o njoj. Toliko toga treba reći a ja uopšte ne znam odakle da krenem. Da li ste nekada samo pogledom uspeli da vidite dušu čoveka? Ta dubina koja preslikava talog osećanja i strahova pomešani su bojama jeseni. Smrt ljubavi je samo preduslov nepostojanja iste. Nisam tip koji će osuđivati celu žensku populaciju ali zamislite jedan krug koji se zove porodica, koji je mali isplaniran i siguran. U taj krug kada udje strast koja kao magla oduzme vid dečaku da bi mu je kroz bol vratila nazad razbija krug na parčiće. Lepa reč je super lepak a oproštaj kazna koja lepi ružna sećanja i čini ih večnim. 
Nisam je dovoljno poznavao, mislio sam da je nešto loše još u trenu kada sam je prvi put video. Njen pogled i razvijen smisao za glupost govorili su mi da moja hladnoća prema dotičnoj još uvek nije dostigla zimu sibirskih srazmera. Ona je zlo na dve noge opasano opaskama samo paklu znanim jahačima. Njena krv je otrov koji treba ubiti serumom samopoštovanja. Govorio sam, ali su uši dečaka ostale gluve za moje reči, reči koje su dopirale iz reke istine sukobljavale su se sa otrovom kobre koja je svakim ujedom oduzimala svest i razumno mišljenje dečaka. Video sam ga, kao pticu koja nema krila, koja će gladnoj zmiji postati užina i nevažna brojka u špilu sa 52 razloga. 
Dugo sam tražio reč koja bi mogla da je opiše, protraćio sam dan da bih shvatio da samo skupom reči koje ni sam ne mogu da spojim mogu da opišem nju, zmiju sa dve glave koja u jednoj pored mozga ima mali aparat za bol i meri koliko žrtva još može da izdrži. Nekako sam došao do zaključka : OTROV-ZMIJA-KERBER-AMAZONKA-GNOJ-BES-HLADNOĆA-LISICA-ZNAK ZA ŽIVOTINJU NA PUTU-STOP-OTROV-OTROV-OTROV-VREME-BOL-ALKOHOL-BOL-VREME-FEKALIJE-KRV-PRLJAVA POSTELJINA-BOLEST-STAROST-SMRT.
Ukratko ovaj skup reči je karakterna osobina devojke o kojoj pričam. 
Neke su reči potkrepile verovanja a neka dela stimulisala istinu da se vrati u svoj dom. Verujem samo dobro poznatom liku na zidu, koji sedi na svom stolpu. 
Ako pričam o prljavoj posteljini laž i prevara uvek idu zajedno, naime, oni su sastavni deo života. Prevara ima značenje laganja ali bludnost i "naticanje rogova" imaju sasvim smrtan ishod na verovanje da je čovek razumno biće. Ne mrzim je, prezirem njen život. Po prvi put ću, nasuprot hrišćanstvu koje me uči da praštam i volim uraditi suprotno. Želim joj sve najgore, jer oko se vraća okom za oko a zubi trnu na hladnoći koju stvara duša, moje su oči moja vatra koja gori žarom osvete. Vidimo se na nekom boljem mestu i nekom boljem svetu jer je u ovom mesto za bol popunjeno a vreme koje curi kroz sat neprekidno traži da se trulež mesa obogaljenih nađe na trpezi otrovnice. Moja misija je jasna, branim svoj čopor i svoje vukove. AMIN

Magično jutro u punoj pepeljari

Sačuvao sam osmeh sa prvi sneg. Bilo ga je teško sakriti od mržnje drugih ljudi. Verovao sam da ako samo poželim duboko u sebi želju da će se ostvariti. Sa prvim snegom došle su i prve promene. Ćutljivo jutro probudilo me je bolom u vilici. Ekipa zuba sa leve strane kao da se sveti.
Bol je jako dobar učitelj, ume da te navede na rešenje koje ti je bilo pred "nosom" a koga se ne bi setio ni u ludilu.
Brinu me ptice koje nisu otišle na jug. Voleo bih da ih vidim makar još jednom pre no što ih priroda svojim surovim "najjači ostaju" odnese u  večna lovišta. Čovek sam, ljudskost u meni nema granica. Nikada nisam bio zver čak ni prema zverima. U jednom dahu sam padao i ustajao, borio se, gubio bitke al nikad ratove. Nisam do sada upoznao sebe sa druge strane ogledala. Zašto patim za tim pticama koje će ciklusom prirode ovako ili onako otići. Možda zato što me podsećaju na mene? Da li su moji prijatelji koji su daleko u drugim zemljama pronašli svoj jug? Ne, mene više brine što me vreme sve više gura u sunovrat toga da sam nespremna ptica, i da ću sanjati jug do prve jače zime.
Lagao bih ako kažem da mi nije drago zbog njih. Istina, tužan sam i nedostaju mi, ali znam da su negde daleko odavde srećni i da prave gnezda za neke nove ptiće. Ustajem iz stolice i oblačim jaknu. Izlazim na sive ulice zamaskirane belim plaštom noviteta.
U magičnoj igri koja podseća na tango, pahulje su ljubile asvalt. Smejao sam se bez povoda za to. Ponekad je dovoljno samo da se osećaš dobro. Grešim u svojim stavovima da neke stvari nemaju cenu. Sve ima svoju cenu bilo novčanu ili emotivnu, sve košta. Jedan sat života platiću dugom šetnjom kroz tišinu gledajući zamagljene izloge i polu-prazne već mrtve lokale. Moje ptice su moje misli. One nikada neće otići na jug. Biće ovde, davaće snagu novim ptićima da odu iz glave daltoniste u boje sveta. Ti ptići će nositi moju poruku, da se sive ulice boje bojama uma, a da ptice koje ne odlete na jug večno žive u mom srcu.

03. Vojvoda prašine virtuelnog sveta

Vreme koje dolazi biće teško i tmurno. Deca koja pokušavaju da odrastu naići će na još jedan problem. Nedostatak zdravog detinjstva kao osnova svega što postajemo nedostajaće u našem liku čoveka sutra. Loptu je zamenio Cs 1.6, druženje i "blejanje" fejsbuk i ćaskanje. Onlajn klinci su postali armija lajkera i sve to zarad višeg cilja svima nam nepoznate sile. Razmislite, gde vodi put savremenog internet saznanja i šta zapravo internet uzima i maskira.
Moja ulica, prekrivena žutim mrtvim lišćem ćuti. Hodam kao nekad kad sam se vraćao iz škole, koram tamo korak vamo. Ne žurim nigde, pokušavam da udahnem jesen duboko u sebe, da njene plodove upamtim kroz mučno sunce da bih hladnu zimu prezimio. Nema nikog, poneki auto rasipa otrovne gasove u vazduh. Ne čujem loptu, školsko igralište ćuti. Umire i poslednja nada za ljudskim u Popoviću. Gde su deca? Video sam samo Saleta da vozi bajs sa Jovanom i Veljkom. Gde su deca ? Gde nestaje mladost koja treba da razbije sivilo. Potražio sam odgovor u nevidljivim stvarima. Bingo, svi su onlajn. Samo na klik od propasti. Zamišljam kako bi sve bilo idealno da se ja pitam. Setim se detinjstva. Meni je komp služio samo da igram Frozen Throne da bih bio spreman da odem u igraonicu. Da objasnim, igrali smo strategije od 20h do 23h. Veliki deo dana visili smo god Djanija na košu, kod Kamenog na fudbalu i u školskom. Siva slika me vrati u sivi Popović. Vikend je, svi su zatvoreni u kućama i vise po netu. Ježim se i mrzim globalni sajber život.
Ako bi postojala opcija da se ugasi internet i ljudi počnu ponovo da brinu svoje brige, deca krenu da normalno odrastaju, plaši me da velika većina ipak ne bi "lajkovala" tu opciju. Tužno je što sami sebe gasimo i što smo sami sebi postavili sistem virusnog oboljenja nazvan INTERNET. Ljudi vole da su neko drugi, internet je predivna podloga za to. 
Magla u duši kreće iz uma kao i svako saznanje o materiji i duši. Siva ulica, siva jesen i siva sredina slike su koje dečak sam sebi postavi. Ne vidi loptu vidi stranicu koju će da lajkuje. ne vidi ptice koje nisu otišle na jug, ne, zapravo vidi obične čavke koje će da kamenuje ili koje neće ni da primeti, ne sluti da su te ptice on sam. One preslikavaju sredinu u kojoj živi, dovoljno nezdravu da ih ne spremi za put. Sivilo, ubijam tonerima svojih ideja. Apelujem na roditelje i decu, starce i ljude srednjih godina, samce i kockare, pijance i boeme, mrtve duše i vesele narkomane ne dozvolite da nas ubiju. Ne budite zapadno od sebe jer se na istoku radja a na zapadu mre. Vratite se korenima. Voli vas Prorok.

02.Uvid u ono malo duše (JESEN)

Mojom ulicom zamirisala je smrt još jednom. Došla je svojim kandžama da još jednu jesenju noć prekrije crnim plaštom. Ljudi su večni u mojim sećanjima. Pamtim ovaj miris, nije ga teško razlikovati od drugih mirisa, jer smrt sama po sebi miriše čudno. Pala je magla, sivilo koje već postoji kao osnova svega što živim dopire dublje u mene. Vraćam se kući i svud je tišina, ona koja je produkt smrti, ona koja je vesnik sutrašnjih leleka. Kovčeg, krst, crno platno na zapadnom zidu kuće, jesen i tišina, onaj isti mrak. Lako je verovati da čovek može da izabere kada je pravi trenutak za smrt, istina, on se uvek pogodi kao jedini tačan jer kad na vrata zakuca crna kapuljača sa kosom kasno je za oproštaj. Oprostiti sebi samom je čin duhovnog i zrelog bića, plakati nad samim sobom je dokaz emotivnog kraha i neuspelog tačnog načina života. Retki ljudi su otišli sa osmehom. Znam jednog, i neka mu je pokoj duši.
Neke ptice su ostale jer verovatno nisu bile spremne na put. Povezao sam ih sa svojim životom i dobio sledeće razmišljanje : " Neke su želje velike, njihova osnova kao krila ovih ptica nema rezultate, svoja ću krila dati vetru da ih kali da bih sledeće jeseni poleteo sa vama na jug". 
Voleo bih da ljudi shvate da se ne treba bojati nikoga i ničeg sem samog sebe. Niko ne nanosi veće zlo čoveku no čovek sebi samom iz straha. Kada izbrišeš granicu uma besmrtnost je tačka vidljiva i dodirljiva. Znam da ću postati besmrtan zahvaljujući tebi koji čitaš ovaj blog. Ko zna Nemanju zna da je život oduvek i vazda bio interesantan ako ga gledaš iz mog ugla. Videti kao komediju dramu sivog i sporog provincijskog dana nije lako, ali ne i toliko teško. Mnogi su rekli da misle da sam interesantan i zanimljiv, smešan i komičan ali ispod korube mog lica krije se pregršt problema. Ne treba kukati. Shvatio sam da je život koliko god trajao samo test i da sve ostaje magla sve to materijalno i ludila, duhovno se treba popeti stepenicama ka cilju bitisanja u pravog čoveka.
nije teško, problemi se rešavaju u korenu i sa ljudima koji su spremni da pomognu. Ako ih nema, nema ni razloga da ih znaju. 
Neke su ptice ostale, jer nisu bile spremne da odu. Znam nikada neću otići odavde. Imam tonere u svome umu koji će sive ulice obojiti bojama grafita na školi, bojama ranjenog neba u zoru. Imam osveživače vazduha koji će miris smrti maskirati mirisom života i kada ga više nema. Biti srećan je lako kad otvoriš roletne na umu i vidiš ko zapravo vredi i čija će krila da te brane od vetra. Volim kad veče jednostavno prestane da miriše, ona ode, i ostavi tišinu da se sećamo. Dotakni prstima grudi i budi ponosan na sebe, kakv god i gde god da si. Budi svoj, i čekaj neku bolju jesen. S ljubavlju, Prorok.

01. Šuma uma

Gledam nebo, još jedan zalazak sunca. Plaši me to što se sve više gubim u sebi tražeći sebe. Miris krvi po ulicama zadaje opis još jedne nedelje, dosadne i sive. Gubim ljude koji me vole, jer gubim njihovo poverenje. Ponovo, kao u nekim serijama dolaze oni bolesni i teški trenutci koji me vuku na dno. Zamrznut od vremena, tek kao mali pomak u bolje zakucan u stolicu pišem. Misli se sjate kao jata riba tražeći prostranstva za svoje razvijanje. Teško je biti skučen u maloj sobi i verovati u revoluciju. Mislio sam, ako ponekad zaspim na sekunde da ću biti tamo gde pripadam. Uvek se nasuprot očekivanom dešavalo da sanjam troglavog kerbera koji kida moje meso i juri moje ideje u šumu. Dobro došli u šumu iz koje dolaze sva moja dela. Sva ova stabla koja vidite godinama su kroz mahovinu sakupljala ideje, lepe i loše trenutke koje pratim da se ne bih izgubio. Ova paprat ponizno predstavlja tepih moga kretanja i mojih mogućnosti. Životinjski svet je surov sve sami kurjaci i zmije balavih čeljusti i otrovnih zuba. Ne vidim ponekad sunce jer je daleko. Sanjam često da si blizu, da mogu da te dotaknem, da nema granica i prepreka. Sanjam da sam lepa reč na usnama tvojih prijatelja i rodbine. Sanjao sam da si tu svakog dana i da uvek iznova odlaziš da bi došla. Moja šuma, nije pitomo mesto pa te ponekad odbija i razočara. To je moj svet pun mojih problema, nadam se da ćeš ih nekad razumeti.
Kad ptice odlete na jug, i ostanem sam, naći ću te da zajedno čujemo slikarku zimu kako reže prozore. Do tada, pronadji put u mene.